"Лазар Станојевић"

Насеље Ратари се налази на простору који има посебну шумадијску особеност и препознатљивост. Не постоји култура која не би пустила корене на овом простору. Овде  је човек врло рано имао своја станишта: ,,близу воде – а безбедан, у шуми, поред хране – а заштићен, у равници, на пашњаку и ваздуху – господар простора – све види, а он је невидљив.“ Из једне тачке, прави учитељи веома убедљиво, објасне ђацима комплетну географију уже Србије. Почну од правца Паланке, па цариградским друмом преко Колара и Смедерева до Београда, а онда наставе планинским венцем: Авала, Космај, Букуља, Венчац, Рудник и преко Крагујевца ,,затворе круг“ у Паланци.

Истражиавња су показала да се археолошки налази на потесу Шиљаковац  могу сврстати у остатке људских насеобина старих 4500-5000 година. У пределу Свиње, на једној ораници изорана је једна камена секира, за коју се претпоставља да је из времена млађег каменог доба. Овај редак археолошки предмет сада се чува у Народном музеју у Паланци.

За период Римљана везује се предео Плоча. Где су својевремено откривени налази већег насеља, али ту нису извршена посебна истраживања, па широј јавности нису доступни подаци о значају открића.

Први писмени помен насељеног места Ратари датира из 1717. године када је аустријски инжењеријски капетан Епшелвиц израдио карту Србије и међу 19 насеља навео и Ратаре.

У овим крајевима је живео и деспот Ђурађ Бранковић са женом Јерином и у народу се преноси легенда о постојању рушевина средњовековних српских светилишта, али испитивања у том правцу нису предузимана, па остају само претпоставке.

Поуздани извори показују да се село Ратари, по први пут под тим именом, помиње као насеље 1720. год. О селу и становницима села нема много података до XIX века. Из тог  периода интересантни су подаци у којима постоји  веза између  Карађорђа и неких становника Ратара. Овде можемо  споменути  старца Миливоја и хајдука Стека са дружином. Исто тако, постоји прича да је у почетку I устанка Карађорђе на путовању за  Паланку, стигао у Ратаре са 4000 устаника а у његовој пратњи били су хајдук Радиша-Ратарац, Стека, Пљаја и старац Милосав, као познате личности.

Током година сви писани документи показују стално повећање броја кућа и становника у Ратарима. Почетком  XX  века, тачније 1910. год.  овде су  забележили 3393 становника и укупно 494 кућа, да би се већ 1927. год. број домова повећао на 505 а број становника је смањен на 2767. У исто време се  посебно статистички води Ватошево са 88 кућа и 440 становника.

Зачеци школовања деце из Ратара  датирају из времена оснивања Церовачке школе (око 1840.г.) у којој су се школовали ђаци из Ратара, Водица, Клоке и др. ближих села. Први учитељ ратарске школе био је Лазар Васиљевић који их је учио у овој школи.  Потврда за то је Псалтир штампан у Београду, 1836.г.који је припадао ђаку Миленку Живановићу из Ратара. Ова вредна књига чува се данас  у ратарској цркви. Ђаци из Ратара похађали су церовачку школу до 1864, када је у Ратарима издвојена посебна зграда за школу.

Прва основна школа у Ратима је отворена 1864. год. Први учитељ у овој школи је био Сима Вујић који је те исте године и умро. У њој су учили Гргур Миловановић, чувени правник, професор Велике школе у Београду и Алекса Радојевић-Ратарац, позната политичка личност и народни посланик. У то време је и прва жена Ратарка завршила школу (Марија Васиљевић).

Друга,  народна основна школа у ,,швајцарском стилу“ изграђена је 1909. год захваљујући ауторитету Алексе Ратарца. Број уписане деце у први разред по извештају школског надзорника за 1921/22.год.  износио је 76. Већ 1929. год. број уписаних ученика у први разред се повећао на 165, тако да је школа у Ратарима имала укупно 305 ученика (156 дечака и 149 девојчица).

Ватошево је као насеље основано наредбом кнеза Милоша 1823. год. Школа у Ватошеву је изграђена 1927. год. и већ за две године број ученика је износио 66 (32 дечака и 34 девојчице).

Тадашње школе су обавезно имале своје школске књижнице и то са књигама за наставнике, ђаке и народ. Тако је забележено да је у Ратарима 1927. год. било 58 књига за наставнике и 96 за народ у читаоници. У Ватошеву је било 46 књига за наставнике и 21 за ђаке.

Господин Лазар Станојевић, трговац из Смедерева, рођен у Ратарима, основао је 1. јауара 1927. год. ,, Фонд Лазе Станојевића и родитеља му“ који је добио својство правног лица указом Њ.В.Краља. Доброчинитељ је завештао много земље и обвезница и омогућио школовање деце. Данас наша школа  носи његово  почасно име.

Школе су имале сопствене школске буџете и сопствене фондове за подизање школских зграда и помоћ сиромашним ученицима.

Школе у Ратарима су грађене у ,,сопственој режији“ из одобрених и прикупљених средстава, добром организацијом школских одбора на обезбеђивању главних грађевинских материјала. Лицитирали су се само радови на извођењу објеката и изводили под надзором окружних инжињера. Из преписке и завршних обрачуна о утрошку финансијских средстава видљива је велика озбиљност, ентузијазам и одговорност у извршавању задатака.

После Другог светског рата, у школској  1947/48.уписано је 350 ученика.

Указом Среског народног одбора  у августу 1951. год, школа постаје осмогодишња, отварањем петог разреда. Наредне године је отворена ђачка кухиња, а 1953. школа у Ватошеву је  припојена Ратарској школи,  као матичној школи.

Садашња школска зграда је започета 1970. г. У доба док је школа грађена деца су имала наставу у Дому културе. Школска 1974/75. започета је у згради нове школе са  приземљем, међуспратом  и спратом.

Дакле, наша школа обавља своју делатност у згради која постоји од 1974. године у Ратарима,а од школске 1953/54. године  носи данашњи назив.